Tišina
Završio sam s pričom „Gospodin Pinchiotti“. Izvalio sam se na krevetu, pun kontrakatarze. Preturam po imeniku mog mobilnog telefona. Toliko mnogo imena. Ne sećam se kad sam neko od njih video na displeju. Nema porukice ili poziva. Ponekad mi stignu prazne poruke,šest-sedam njih, jedna za drugom, u razmaku od deset sekundi. Sledi izvinjenje: „ Dete mi se igralo s mobilnim. Neće se ponoviti.“ U mom stanu dominira skoro pa savršena tišina. Tu i tamo se neko u komšiluku nakašlje, rasklopi krevet ili se istušira. Potom se sve vrati u normalu. Pogled na golo brdo mi blokira ogromna višespratnica. Levo od nje je drvo, tanko i usamljeno. Pre neki dan sam prolazio tuda. Spazio sam, u visokoj travi pored staze, sokola, ogromnog, zlatnog i utovljenog. Čerečio je nekog nesrećnog goluba. Sačekao je da mu se primaknem na dva metra i odleteo na vrh usamljenog drveta. Povilo se pod njegovom težinom. Mnogo je golubova i pacova u mom kraju. Malo je sokolova. Većina će ubiti manjinu. Svojim mesom i kostima, ako ništa drugo. Stablo se povilo. Soko je pokušao da se, moćnim kandžama, osovi na krhkoj grani. Nije uspeo. Poleteo je prema tlu kao đule a onda se, na pola metra od blata, podigao i veličanstveno poleteo prema drugoj strani brda, pa iza njega i daleko, još dalje, možda čak do Kumodraža. Voleo bih da imam njegov instinkt. Previše sam puta udario kurcom o ledinu.
Vraćam se bistrenju mog imenika. Mnogo ih je, tih poznanika. Previše. Neki od njih su tu iako su odavno napustili zemlju ili umrli. Mnogo ih je emigriralo. Još više umrlo. Za neke od njih sam, naravno, ja ili preseljen u neku daleku zemlju koja se teško nalazi na karti sveta. Ili me nema. Biološki ili faktički. Oprezno brišem kontakte. Jedan po jedan. Samo kuckanje, brisanje, kuckanje i brisanje. Mrštim se po završenom poslu. Opet ih je mnogo. Previše. Neke od njih bih svojevremeno čuo svakog dana a sad... Ovo je apokaliptično vreme. Prijatelji, dalji rođaci, čitava zemlja. Svi smo samo višak drugima onoliko koliko su drugi višak nama. Ni žene i roditelje ne bi držali u imeniku da ne moraju. Plus par „poslovnih partnera“ . Tribalno društvo koje postaje rodovsko. S mobilnim telefonima kao sredstvima (ne)komunikacije. Danas mobilni i nalog na Fejsbuku menjaju batinu ili strelu. Anfrendujem te, dislajkujem, isključim iz grupe, obrišem s mejling liste, bacim u spam, blokiram ti poziv i ti si za mene as good as dead. Boriću se za svoj stan, za decu i ženu. A i to zbog toga što moram. Svi ostali mogu da crknu. Briše se, briše, kucka i prigušeno prducka. Rat svih protiv svih. U savršenoj tišini koju remete samo klikići tastature i škrgutanje zuba. Civilizovana divljina je došla po svoje.