Odlazak mršavog belog čudaka
Ne seje strele po očima ljubavnika

Moje muke su imale svoje traume i PTS
I nema razloga da se duže zadržavam
I slažem predvidljive rime za dokone uši
Pune voska i nema dodira za ruke
Navikle na vesla

Još jedan čuje pesmu sirena
Ali, taj je vezan za jarbol
A mene se, očigledno,
Niko nije ni setio
I idem ća
Preko ograde pa u talase
*
Lažem, nisam želeo da mi sipaju
Vosak u uši
I nisam želeo da me
Vežu kao goveče
I nisam skočio u more
Zbog pesme sirena
(Divna jeste ali ne toliko
Da se čovek zbog nje ubije)
Video sam i čuo previše
I nisam mogao dalje-
Eto!
*
Kad budu pevali
O mom umnom kapetanu
Dve, tri hiljade godina kasnije
O meni neće ostati ni slova
I neće vam reći ko je i kakav
On zaista bio
A priča je ova:
Nisam želeo da idem u rat
Nisam želeo da slušam naređenja
Ali sam pristao na to
Zbog života
Kojeg se sad tako lako odričem
Jer, šta sam ja znao
Na tamo nekom ostrvu,
Besposleni pesnik
Napuklog glasa s čudnom harfom,
Otrovnog jezika i mračnih misli
Kad su došli po mene rekli su:
„Pesnici su oslobođeni službe
Ali, ti nisi pesnik!
Ni reči o tome kako se krv lije
Za otadžbinu i zakone,
O nedostižnim lepojkama
Visokog roda i proplancima,
Vređaš kraljeve i bogove
I sve koji nisu niskog roda kao ti,
Zloba, sujeta i zavist,
Hranjeni ružnim glasom!
Dobio si raspored –
Bićeš kuvar!“

Toliko o kulturnoj politici
Slavne domovine.
*
I krenuli smo u ime civilizacije i zlata,
Lađa,roblja, stoke, belih zidina i pičke,
Deset godina sam gledao osakaćene,
Lude, mrtve, umiruće, raščerečene,
Užase koji ne trpe reči i,
Kad se sve okončalo onako kako vas uče
Kapetan mi je rekao:
„Napravi veliku vatru, dovuci kazančinu,
Red je da najhrabriji ljudi Zapada
Pojedu najhrabrije ljude Istoka!
Nek Istok upozna Zapad!“
Svi su jeli ljude osim mene
Jer sam bio najkukavniji Zapadnjak
(i drago mi je zbog toga)
I lakše sam podneo i to pripravljanje
Pobedničkog pira
Nego to što moji prsti
Nisu takli žice deset godina
*
Put kući, s tim ljudožderima,
Trajao je malu večnost
I merkali su se kao zveri
I kao ljubavnici
I lajali svojim poganim ustima
A to nisam mogao da izdržim, shvatite,
Deset godina lep zvuk nisam čuo
Ukoliko pucanje lobanja i kostiju
Nije umilan zvuk kao onom idiotu
Što je napisao ep o krvavom ratu
I poslednje što sam rekao posadi
(koja me nije čula, naravno)
Bilo je:
„Život je, ponekad, precenjena kategorija“
Pre nego što sam potonuo, s pesmom sirena u ušima,
Jedinim umilnim zvukom koji čuh.